Vasem webmajstoru se veoma svidela knjiga pa je odlucio da vam je ovako predstavi, jer ce se i vama sigurno svideti, a zeli da upoznate i njenog popularnog pisca (pogledaj biografiju na kraju)...
|
A. PERAGRAŠ O ognjopardu OGLED IZ KRIPTOZOOLOGIJE Tekst i ilustracije: Aleksandar Palavestra Izdavač: Za izdavača: Zorica Milošević Urednik izdanja: Dušan Mrđenović Dizajn knjige: Uroš Otašević Recenzenti: Rastko Ćirić i Zefirino Grasi
|
 |
O ognjopardu
Uvodno poglavlje,
|
Ko još ne zna čuvenu dečju pesmicu:
"Ide miš po polici, nosi tikvu na guzici, miš prde,* tikva puče, odbi tebi nos"?
|
 |
Uff ! Pa to je opštepoznato – možda će neko prezrivo reći. Da, poznato je svima, ali šta se krije iza ovih, naizgled naivnih i besmislenih, dečijih stihova? Miš na polici, 'ajde dobro, nista čudno, ima toga - ali tikva na guzici? Da li se iko zapitao zašto tikva i koliki je uopšte bio taj miš? Pa onda ta stravična eksplozija, ranjavanje, gubitak nosa... Otvorenih pitanja i provokativnih tema bezbroj. Pokušaćemo da u narednim poglavljima ponudimo odgovore bar na neka od pitanja koja se nameću pri detaljnijoj analizi ove vedre dečije pesmice:
 | Da li je Konan Dojl znao za misteriju tikvenog miša? |
| Kriju li srednjovekovni bestijariji tajnu o džinovskom glodaru? |
| Da li se ključ za odgonetanje misterije miša nalazi u srpskom srednjovekovnom Fisiologu? |
| U kakvoj je vezi tajanstveno panonsko goveče bonakon sa eksplozivnom tikvom (upućeniji vec naslućuju, zar ne?) |
| Zašto je ova tajna bolje čuvana od svedočanstava o letećim tanjirima? |
| Srpska Nesi u Vlasinskom jezeru? |
| Ima li u ovoj misteriji skrivenog privrednog potencijala? |
O tome, kao i o mnogim drugim stvarima, u poglavljima koja slede...
[nota: * Postoji i gramatički pravilnija verzija, miš prdnu, ali navodimo poznatiju varijantu.]
Ognjoprd lično
Osma glava,
u kojoj se vraćamo ognjoprdu ali ponovo zabasavamo na stranputicu
Pratili smo dabra-bonakona sve do trenutka kada se, pod turskom najezdom, na Balkanu gubi gotovo svaki trag ovom korisnom i plemenitom stvorenju. Da li je ognjoprd doživeo tužnu sudbinu da izumre, kao i mnoga druga bića jugoistočne Evrope? Setimo se samo tragičnog i nenadoknadivog nestanka kentaura, guske prilepka (Efemerusa), ili balkanskih varijeteta jednoroga i grifona. O balkanskom grifonu (posavsko-tamnavskom orlolavu, koji je bio mešavina risa i jastreba) svojevremeno je nadahnuto pisao besmrtni A. C. Iuctor. Prema njegovim istraživanjima poslednji primerak ispunjenog posavsko-tamnavskog orlolava ukraden je iz foajea Kolarčeve zadužbine prilikom Sveslovenskog kongresa 1945. godine (A. C. Iuctor, Grifoni, takođe oroglavi ili orlolavi /lat. gryphones/objavljeno u: A. Peragraš, Ale i bauci, II izdanje, Mah, Beograd 2002.).
Bonakon-ognjoprd je, srećom, bio žilaviji od kentaura ili orlolava i uspešno se odupro svim surovim izazovima životne sredine, kao i nemilosrdnoj ljudskoj delatnosti. Srećom po ognjoprda, načini njegove eksploatacije nisu podrazumavali ubijanje, već naprotiv, uzgoj životinje i jednomesečno branje “ognjevite tikve”. Bonakon ognjoprd se evolutivno prilagodio takvom načinu života, iako nikada nije pripitomljen. Divlji primerci se ni danas ni po čemu ne razlikuju od onih koji su generacijama uzgajani u nasadima ognjoprda. Fosilni ostaci prabonakona, iz epohe jure (pre 60 miliona godina), gotovo su istovetni sa skeletom modernog ognjoprda. Pokušaji da se veštačkom selekcijom stvore nove, ognjevitije rase sa većim gasnim žlezdama nisu dali ploda čak ni u Lisenkovom institutu u SSSR-u tridesetih godina ovoga veka (a setimo se samo njihovog velikog uspeha s ovcom na čijem repu jednom godišnje napupi velika šunka, pa ovcu ne treba klati već samo odstraniti šunku).
Ako je ognjoprdarstvo tako uspešno i ako je žilavi bonakon, kao vrsta, izbegao sve zamke prirode i čoveka - kako onda objasniti zašto nasada ognjoprda nema na svakom koraku i zašto ih danas ne držimo u kućama umesto šibica, upaljača, kamina ili šporeta? Zašto naša vojska nema eskadrile, flote, baterije i eskadrone opremljene najubojitijim vatrenim tikvama? Odgovori na ta pitanja nisu laki i njima ćemo posvetiti ostatak ove studije. Da bismo se, makar delimično, primakli rešenju, potrebno je ponovo skrenuti sa glavne staze istraživanja i razmotriti samu prirodu bonakonovog ognja i eksplozivnog gasa.
 |
Sandokanov malajski bodež kris.
Crtež je nađen među papirima Rudolfa Moribe-Holcmana. U ovom
slučaju, međutim, nema misterije oko autorstva: na poleđini
je potpis: Ida Pfeiffer. Ida Fajfer
(1797-1858) je bila neumorni svetski putnik, istraživač i putopisac.
Uz mapu Saravaka i Labuana, dat je crtež bodeža kao i tekst, začudo,
na engleskom: »Sandokanov kris: vijugavo sečivo s iskucanim zlatnim
ornamentom. Tamna drška od ćilibara predstavlja dabra-demona
s rogovima«. Sandokanov bodež, nepobitan je dokaz o ognjoprdarstvu na
Borneu. Dovoljno je pogledati realističnu predstavu bonakona na
dršci, koja je uz to, izrađena od ćilibara
<<klikni na sliku> |
Kao što znamo, bonakon je vrsta dabra. Dabrovi žive pored vode i od drveta i pruća koje seku moćnim sekutićima prave brane i nastambe. Bonakon se, osim po većim dimenzijama, razlikuje od običnog dabra i načinom života. I on živi pored vode, ali brane i staništa ne pravi od drveta već od zemlje. Tehniku izgradnje brana od zemlje ljudi su, kao i mnogo šta drugo, preuzeli od ognjoprda. Sekutići bonakonovi nisu tako veliki kao u običnog dabra, ali su mu zato kandže prilagođene kopanju. Mužjaci na glavi imaju rožaste izrasline kojima uklanjaju zemlju (otud zabluda da je bonakon goveče sa jako izuvijanim rogovima). Bonakonovi rogovi, međutim, više podsećaju na rogove mladog srnadaća, iako su po strukturi sasvim drugačiji: šupljikaviji su i mnogo lakši, kako bi ognjoprd mogao nesmetano da pliva i roni.
Prostorne i pedološke analize bonakonovih staništa otkrivaju izvesnu zakonitost. Sva područja na kojima je ognjoprd živeo istovetna su u pedološkom smislu. Laboratorijska ispitivanja sastava zemlje sa bonakonovih staništa vršena, simultano u Utrehtu i Kalinjingradu, pokazala su da je reč o retkoj vrsti masne zemlje koja je poznata pod imenom terra pinguis. U narednim poglavljima videćemo kakva je to zemlja, zašto je pogubljen Lavoazje, šta su prećutala braća Mongolfje, kakve je topove branio Tanasko Rajić, zašto se baš laboratorija u Kalinjingradu posebno intersovala za masnu zemlju i još ponešto iz tajne istorije Balkana i Evrope.
|
Crnomorski jagodni kandiru (Vandellia fragacea), blizak je rođak električnog i mokraćnog kandirua. Zbog neobičnih crvenih bobica, po kojima je dobio ime, jagodni kandiru je neumorno lovljen pa je danas gotovo istrebljen. Smatralo se, naime, da su kandiruove »jagodice« lek protiv impotencije. Početkom XX veka u Burgasu je jagodni kandiru uzgajan veštački, u »kalifornijskim koritima«, ali bez većeg uspeha. klikni na sliku>> |
 |
Biografija
Aleksandar Palavestra (1956) rođen je u Beogradu gde je završio srednju školu i Filozofski fakultet (grupa za arheologiju). Vanredni je profesor Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i predaje predmete Uvod u studije arheologijie i Arheologija i socijalna antropologija. Do sada je objavio knjige Kneževski grobovi starijeg gvozdenog doba na centralnom Balkanu (1984), Rodoslovne tablice i grbovi srpskih dinastija i vlastele, (sa D. Spasićem i D. Mrđenovićem 1987, drugo dopunjeno izdanje 1991.), Praistorijski ćilibar na centralnom i zapadnom Balkanu (1993).
Pod pseudonimom A.Peragraš objavio je knjige Ale i Bauci - prilog proučavanju tajanstvenih bića Balkana (1989, drugo dopunjeno izdanje 2002.) i O ognjopardu - ogled iz kriptozoologije (2003.). Za ilustracije knjige O ognjopardu dobio je nagradu Neven 2004. godine.
Jedna mala tajna... [A. Peragraš - procitaj unazad]